5 песама Вилијама Шекспира о љубави и лепоти (са интерпретацијом)

Вилијам Шекспир је био енглески драмски писац и песник од великог значаја у касном 16. и раном 17. веку.

Шекспирова поезија обухвата два наративна дела - Венера и Адонис (1593) и О Рапто де Луцрециа (1594) - и 154 сонета (објављена 1609), који су сви набројани.

Доносимо вам неке од ових интерпретираних песама да бисте сазнали мали део из дело познатог писца.

Сонет 5

Часови који су нежно уоквиривали

Поглед пун љубави где очи почивају

Да ли ће они сами себи бити тиранин ,

И неправдом која праведно надмашује;

Јер неуморно Време вуче лето

У страшну зиму, и тамо га држи,

Смрзнувши сок, прогони зелено лишће,

Сакривена лепота, пуста, под снегом.

Тако летње течности није остало

Задржано у зидовима стакла,

Прелепо лице њене украдене лепоте,

Не остављајући трагове ни успомене на оно што је било;

Али цвеће је дестиловано, преживело зиму,

Устаје, обновљен, свежином свог сока.

Тумачење сонета 5

У овом сонету Шекспир нам представља дејство времена које неумољиво делује на тело и на постојање човека. бића .

Овде аутор описује време као „тиранина” који вуче дане и годишња доба у години, носећи са собом „лепоту младости” иСопствени живот. Живот који ће се једног дана вратити у природу и послужити као хранљиви сок за раст новог лишћа и цвећа.

Сонет 12

Када рачунам сате који пролазе на сату,

И страшна ноћ потапа дан;

Кад видим избледелу љубичицу,

И њену свежину забели време;

Кад видим високу крошњу лишће огољено ,

Ко је јато од жеге заклонио,

И летњу траву свезану у снопове

Да се ​​носи у сноповима на пут;

Зато доводим у питање твоју лепоту,

То мора да увене са годинама,

Као што се сласт и лепота напуштају,

И умиру тако брзо док други расту;

Ништа не задржава кос Времена,

Осим деца, да га овековечи после вашег одласка.

Тумачење 12. сонета

О време је овде такође велики протагониста. Шекспир поново поставља време као неку врсту неумољивог „непријатеља“, који одузима сву снагу младости.

За аутора, једино што је способно да „заустави“ време и да континуитет егзистенцији појединца јесте размножавање. За њега само деца могу да сачувају и овековече суштину лепоте и младости.

Сонет 18

Ако те упоредим са летњим даном

Сигурно си лепша и блаже

Ветар разбацује лишће по земљи

А летње време је врло кратко.

Понекад сунце сија упревише

Други пут пада у несвест од хладноће;

Оно што је лепо пропада у једном дану,

У вечној мутацији природе.

Али у теби ће љето вјечно бити,

И љепоту коју имаш нећеш изгубити;

Нећеш ни допрети од смрти до тужне зиме:

У овим линије с временом ћеш расти.

И док год постоји биће на овој земљи,

Моји живи стихови ће те оживјети.

Тумачење 18. сонета

Сонет 18 је један од Шекспирових најпознатијих. У овом тексту енглески писац се бави темом љубави и, још једном, користи природу као метафору да изрази своја осећања.

У песми је лепота вољене особе постављена уз лепоту дан лето, међутим, у очима оних који воле, особа је још лепша и пријатнија. У њој лепота не бледи, постајући вечна и непроменљива.

Сонет 122

Твоји дарови, твоје речи су у мом уму

Свим словима, у вечност сећање,

Оно што ће стајати изнад празног блата

Изван свих података, чак и у вечности;

Или, бар, док ум и срце

могу по својој природи опстоје;

Док сав заборав не ослободи свој удео

Од вас, ваш запис неће бити изгубљен.

Ови лоши подаци неће моћи да задрже све,

Не требају ми чак ни бројеви да измерим твоју љубав;

Зато сам био храбар да им се предам,

Да верујем тим подацима који су остали ути.

Задржи предмет да те подсећа

То би било прихватање заборава у мени.

Тумачење сонета 122

У овом тексту Шекспир се обраћа издати из сећања. Љубав је представљена изван физичких сусрета. У овом случају се углавном живи кроз сећања.

Онај ко воли потврђује да ће, све док постоје његови ментални и емотивни капацитети, сећање на вољену особу бити нетакнуто и да ће за то неће требати подметања, као предмети, већ њихова способност да задрже љубав и сећање на оно што се некада живело.

Сонет 154

Мали бог љубави једном је спавао

Оставивши поред њене љубавне стреле,

Док неколико нимфи, заклевши се увек чедне,

Дођоше, на прстима, али, у њеној девичанској руци,

Најлепша је узела ватру

То је запалило легије искрених срца;

Тако је копље горуће жеље

Спавало ненаоружано поред руке ове девојке.

Стрела, она уронио у бунар хладне воде,

Који се вечним огњем Љубави запалио,

Стварајући купку и мелем

Болесним; али ја, јарам госпође моје,

дођох да се излечим, и ово, тако, доказујем,

Огањ љубави греје воду, али вода не хлади љубав.

Тумачење сонета 154

Вилијам Шекспир у сонету 154 приказује лик Купидона (бог Ерос, у грчкој митологији) и нимфе које

У овој песми аутор представља кратку причу у којој једна од нимфи ​​запоседа стрелу љубави и урања је у бунар бистре воде, претварајући је у зачарану купку љубави.

Ко је био Вилијам Шекспир?

Вилијам Шекспир (1564 – 1616) рођен је у Стратфорду на Ејвону, округ Ворвик, Енглеска. Студирао је до своје 13. године, када је напустио школу због финансијских потешкоћа породице и почео да ради са оцем у трговини.

1586. отишао је у Лондон. и радио у разним занатима, као што је помоћник у бекстејџу у позоришту. У то време је већ писао и почео као самоук да учи разне текстове других писаца.

Тако је почео да пише драме и, постепено, постао широко признат. Тренутно се сматра највећим драмским писцем на енглеском језику. Шекспир је умро 23. априла 1616. године у 52. години.